Muzikoterapija je zdravstvena usluga koja obuhvata skup metoda koje koriste zvuk koji može i ne mora biti muzika, a koje se koriste u cilju dijagnostike, prevencije, terapije, rehabilitacije i podsticanja telesnog i duševnog zdravlja i duhovnog razvoja.
Muzikoterapija se primenjuje od začeća i najranijeg detinjstva do duboke starosti, individualno i u grupi, kod zdravih i bolesnih, u svim granama medicine i kod svih vrsta urođenih i stečenih invalidnosti.
Pod okriljem muzikoterapije se razvija niz različitih tehnika i metoda tako da se muzikoterapija može primenjivati kod svih osoba nezavisno od njihovih verbalnih, telesnih i intelektualnih kapaciteta i stepena muzikalnosti.
Muzikoterapija u savremenom smislu podrazumeva da je primenjuje edukovani muzikoterapeut, da postoji jasan teorijsko-metodološki koncept potvrđen u praksi, da postoji precizna indikacija za primenu muzikoterapije kod određenog pacijenta/klijenta ili grupe pacijenata/ klijenata; da se efekti primene muzikoterapije mere i prospektivno prate, a razultati prezentuju na stručnim sastancima i publikuju u stručnim časopisima.
U muzikoterapiji postoje dva osnovna pravca pod čijim okriljem se razvija niz metoda i tehnika:
Metodi receptivne muzikoterapije podrazumavaju primenu testiranog muzičkog izvoda pomoću kojeg se postiže željeni psihološki efekat.
Metodi aktivne muzikoterapije podrazumevaju postizanje komunikacije i terapijskih ciljeva pomoću glasa ili instrumenta sa pacijentom (grupom pacijenata) kod kojeg je verbalni način komunikacije otežan ili onemogućen.
Član Evropske muzikoterapijske konfederacije od 2004. godine.